Podešavanje parametara lokalne računarske mreže

Fizičko povezivanje uređaja jedva je polovina obavljenog posla. Da bi se međusobno „videli” u mreži, uređajima se moraju dodeliti IP adrese. IP adresa je, da se podsetimo, 32-bitni ceo broj koji se predstavlja pomoću četiri decimalna broja od 0 do 255 razdvojena tačkama.

U kućnim mrežama, adrese koje se dodeljuju ruterima najčešće spadaju u tzv. privatni opseg adresa klase C u kojima su prva dva broja 192 i 168 (npr. 192.168.x.x). Pošto je privatni opseg u pitanju, može se koristiti u svakoj lokalnoj mreži bez bojazni da će se one međusobno videti preko Interneta.

Drugi parametar koji treba dodeliti je tzv. subnet mask, koji služi za razdvajanje lokalne mreže u manje nezavisne segmente. Pošto nam to nije potrebno, dovoljno je da kao subnetupišemo standardni subnet za tzv. klasu C koji glasi 255.255.255.0.

Treći parametar neophodan za rad mreže jeste adresa gejtveja, odnosno IP adresa rutera u lokalnoj mreži (ruter ima dve adrese). Poslednji parametar je adresa DNS (Domain Name Service) servera koji služi da alfanumerička imena računara pretvara u IP adrese. Većina rutera ima svoj DNS server, ili makar uslugu automatskog preusmeravanja DNS-a, tako da je najčešće dovoljno upisati adresu gejtveja.

Podešavanje ovih parametara ostaruje se korišćenjem sekcije Network Connections u Control Panelu a zatim izborom opcije Properities pritiskom desnog tastera miša na odgovarajući Local Area Connection. Nakon ovoga treba izabrati Properities za Internet Protocol (TCP/IP) nakon čega se pojavljuje prozor kao na sledećoj fotografiji:

Na slici je primer podešavanja IP adresa i DNS servera. U ovom slučaju moguće je uneti odgovarajuće brojeva ako je izabrana opcija Use the following IP address.

Ova četiri parametra mrežne kartice u računarima automatski se mogu dobiti od rutera pošto je na većini rutera uključen DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol).

U ovom slučaju treba izabrati opciju Obtain in IP address automatically. Ovakav način dodele idealan je za inicijalno podešavanje rutera pošto ne zahteva čitanje uputstva i prekucavanje gomile brojeva.

Da bi se Windows računari u LAN-u međusobno „videli”, neophodno je smestiti ih u istu „radnu grupu”. Ovo se rešava desnim klikom na My Computer, izborom stavke Properties i izborom kartice Computer Name, nakon čega je dovoljno kliknuti na dugme Change. U novootvorenom dijalogu moguće je i promeniti ime računara u nešto razumljivo i lako za pamćenje. Nakon ovoga neophodno je restartovati Windows.

Povezivanje lokalne rečunarske mreže na Internet

Za uspostavljanje lokalne mreže priključene na internet potrebni su ruter i svič. Umesto zasebnog rutera i sviča danas se koriste uređaji koji kombinuju njihovu funkcionalnost. Кućne i male kancelarijske mreže danas se uobičajeno grade tako što se ADSL ili kablovski modem poveže sa multifunkcionalnim uređajem koji se obično skraćeno naziva bežični ruter (engl. wireless router), a koji objedinjuje ruter, svič, ali i bežičnu pristupnu tačku, DHCP server, NAT, vatreni zid (firewall, zaštitni zid) itd.

Bežični ruter obično ima sa zadnje strane izdvojeni priključak RJ45 na kojem piše WAN i od 4 do 8 priključaka RJ45 na kojima piše LAN. WAN priključak je veza rutera s internetom, i ruter se pomoću njega povezuje sa kablovskim ili ADSL modemom. Ponekad se ne koristi zaseban modem jer bežični ruter u sebi objedinjuje i odgovarajući modem (kablovski, ADSL ili mobilni). Tada na njemu ne postoji priključak WAN RJ45 već odgovarajući ulaz za parice fiksne telefonije (DSL) ili za koaksijalni kabl (Coax/Cable). Prenosni uređaji (prenosni računari, tableti, mobilni telefoni) povezuju se sa bežičnim ruterom korišćenjem bežične Wi-Fi komunikacije. Fiksni uređaji (na primer, stoni računari i igračke konzole) povezuju se žičano i to obično UTP kablovima koji se priključuju u LAN priključke bežičnog rutera.

Bežični ruter najčešće se konfiguriše preko veb-interfejsa. Preko računara povezanog u mrežu (na primer, tako što je kablom i bežičnom vezom sa podrazumevanim parametrima koji su dati u uputstvu za korišćenje bežičnog rutera povezan sa bežičnim ruterom) pristupa se adresi koja je navedena u uputstvu za korišćenje bežičnog rutera. To su najčešće privatne adree 192.168.1.1 ili 192.168.0.1 . Podešavanje rutera zahteva da se ulogujete (pri čemu su i parametri pristupa uobičajeno navedeni u uputstvu, a mogu se promeniti jednom kada se pristupi veb-interfejsu).

U okviru osnovne konfiguracije bežičnog rutera, unose se njegova IP adresa i adresa DNS servera, kao i eventualno korisničko ime i lozinka za pristup mreži dobavljača interneta. Кao što je već rečeno, većina dobavljača podržava DHCP, zbog čega je danas verovatno najbolja opcija da se izabere automatsko konfigurisanje tih podataka (to je obično neka opcija poput Get Dynamically From ISP ili Obtain Automatically Via DHCP).

Nakon toga je potrebno da se podesi funkcionalnost bežičnog rutera kao bežične pristupne tačke. Neophodno je da se unesu ime bežične mreže (u polje označeno sa SSID), zatim oblik zaštite mreže (npr. WPA2-PSК [AES]) i lozinka za pristup mreži (obično u polje označeno sa Passphrase). Ukoliko ne želite da neko nepozvan koristi vašu mrežu, poželjno je da se izabere snažna lozika.

Ako ne želite nikakva specifična podešavanja vaše mreže, sva ostala podešavanja mogu da ostanu podrazumevana. Na primer, najčešće je podrazumevano podešeno da bežični ruter funkcioniše kao DHCP server i da svim povezanim uređajima automatski dodeljuje privatne IP adrese iz nekog podrazumevanog opsega (obično je to od 192.168.1.2 do 192.168.1.255 ili 192.168.0.2 do 192.168.0.255, mada opseg DHCP adresa kao i IP adresa rutera može podesiti sam korisnik u željenom opsegu za 3 i 4 broj u IP adresi rutera ), pod uslovom da on ima neku privatnu IP adresu u lokalnoj mreži (najčešće je to 192.168.1.1 ili 192.168.0.1). Većina današnjih bežičnih rutera dopušta i neke naprednije opcije (na primer, podešavanje statičkih IP adresa za neke uređaje koji se uključuju), blokiranje pojedinih veb-sajtova unošenjem liste IP adresa kojima se ne može pristupiti, isključivanje bežične pristupne tačke da bi se u mrežu povezali samo računari povezani kablom (preko sviča koji je ugrađen u bežični ruter), prosleđivanje svih zahteva ka nekom portu uređaju na nekoj fiksiranoj IP adresi (tzv. prosleđivanje portova) i slično